Pavle Katić: Moja priča

U Dachau me je, zajedno sa grupom političkih zatvorenika iz Mađarske, u novembru 1944. god., dovela jedna SS jedinica iz tvrđave u Komaromu. Tu su nas mađarske vlasti predale, na milost i nemilost svojim saveznicima. Umesto utvrđenih pravila života u mađarskim zatvorima, više nismo znali šta nas u budućnosti očekuje. -

Ali, da pođemo od početka. Tehnička škola u Novom Sadu 2. oktobra 1941. god., učionica drugog razreda: poslužitelj šapne nastavniku i ovaj prozove „Pavle Katić kod direktora“. Tamo su me već čekala dva policijska agenta okupatorske vlasti koji su me odveli u centar za isleđivanje protivdržavne aktivnosti. Uobičajene prisilne mere, batinanjem do iznemoglosti, da otkriju ilegalnu mrežu učesnika otpora. Tako je u periodu od 1941. do oslobođenja grada 1944. god, uhapšeno nekoliko hiljada rodoljuba, aktivista, učesnika Narodno oslobodilačkog pokreta u Novom Sadu.
Mnogi su u akcijama poginuliu, drugi osuđeni na smrt, a najveći deo na vremenske kazne u mađarskim zatvorima.

Za moju ilegalnu aktivnost osuđen sam na 5 godina zatvora. Deo tog vremena proveo sam u vojnom zatvoru u Budimpešti, potom u najvećem mađarskom zatvoru u Vacu, gde je samo u jednoj zgradi bilo oko hiljadu političkih osuđenika iz okupirane Bačke, Vojvodine, severenog dela Srbije. Najduže robovanje sam proveo u zatvoru u Šatoraljaujhelju, gradiću na krajnjem severo-istoku Mađarske. Prekinuto školovanje nadoknađeno je čitanjem, učenjem, a nadasve ideološkim i političkim raspravama. Tu je 22. marta 1944. podignuta pobuna u cilju begstva iz zatvora i borbe za slobodu. Akcija je u krvi ugušena.

Povlačenjem fašističkih snaga pred naletom Sovjetske armije, i politički zatvorenici su vođeni u zapadne delove zemlje, konačno u tvrđavu Komarom, pomenutu na početku ove priče.
Dolaskom u koncentracioni logor Dachau brzo smo se uklopili u režim i utvrđena pravila. Kapo, obično zatvorenik-kriminalac, postavljen od uprave logora, je vlast u baraci, štapom ili pendrekom dovodi u red neposlušne logoraše. U svakoj od četiri prostorije barake, na drvenim ležajima na tri nivoa, smešteno je oko 200 logoraša. To znači da su na jednom ležaju („boksu“) sa malo sabijene slame ležale tri do četiri osobe, obično dve i dve u obrnutom položaju.

Karakteristika svakog logora bilo je tzv. prebrojavanje, utvrđivanje brojnog stanja u baraci. To je zahtevalo postrojavanje na otvorenom prostoru, (appelplac) ili skučenom prostoru između dve barake. Prebrojavanje bi prvo vršio kapo, a posle i nemački oficir iz uprave logora. Često je ova procedura trajala po nekoliko sati, zbog kazne ili kada se brojno stanje nije poklapalo. U sećanju mi je još urezano koliko je bilo teško stajati na otvorenom, na temperaturama ispod -10 stepeni, obučeni samo u platnenu logorsku košulju ili mantil.
Nekoliko dana po dolasku, oficir logorske uprave je izvršio selekciju, razvrstvanje pristiglih logoraša za rad. U to vreme, krajem 1944. godine, nemačke fabrike su bile, zbog čestih bombardovanja, gotovo razrušene, a ipak su kako-tako radile zahvaljujući pridošlim logorašima. Istog dana odabrana grupa za rad prebačena je u radni logor nedaleko od Augsburga. U improvizovanoj spavaonici, nekadašnjem avionskom hangaru, sakupljeni logoraši, a na slobodnom delu nekoliko nemačkih vojnika sprovode tri logoraša, sa rukama vezanim pozadi. Oficir čita kratku presudu – zbog pokušaja bekstva osuđije se na vešanje... Izvršenje je bilo kratko, omča oko vrata i izmicanje stolice na koju su se popeli.

Neprijatno buđenje i odlazak na rad u rano svitanje – šokiralo me je spoznajom da ispod slamnatog jastuka, gde sam pre spavanja položio – sada ne zateknem svoje kožne visoke cipele, jedine ostavljene od dolaska u logor. Grdnja i udarci kapoa, dobacivanje drvenih nanula i teranje u red za odlazak na improvizovanu željezničku stanicu. Kratka vožnja i dolazimo u polurazrušenu, limom obloženu radionicu. Prate nas neprekidno SS uniforme sa psima, a u radionici smo dodeljeni pojedinačno kao ispomoć nemačkim radnicima. Kratko objašnjenje i čekić u ruke, a u mengelama šablon na koji treba da savijem aluminijski profil. Doznao sam, to je deo fabrike avioina Meseršmit, koja još proizvodi delove. Ujutru mi majstor pokazuje na pepeo u obližnjoj peći. Krompir u ljusci upravo pečen.

Svakodnevni iscrpljujući raspored od 4 ujutru do 6 sati popodne, za nekoliko meseci dovelo je do fizičkog sloma i isključivanja iz radnog procesa. Povratak u „invalidsku baraku“ logora Dachau... Preživljavanje na ležaju, u očekivanju likikvidacije zbog krematorijumske peći van pogona. U pripremi raspuštanje logora i transport logoraša. Svakodnevno postrojavanje na „appelplacu“, podela „suve hrane“ za tri dana, vazdušna uzbuna i vraćanje u barake. Čuju se dalje eksplozije, a uskoro i bliski pucnji. Upada grupa vojnika iz jedne američke predhodnice u krug logora. Puškaranje sa preostalim SS stražarima, njihova predaja i konačno oslobađanje logora 29. aprila 1944. godine popodne.

Dachau...sloboda...29.april 1945. godine

I u „invalidskoj baraci“ neki ustaju, izlaze napolje, gužva među logorašima, na putu među barakama prema „appelplacu“ gde se nalaze oslobodioci – američki vojnici. Sakupilo se na hiljade logoraša, preostali koji nisu stigli da budu transportovani. Grljenje, ljubljenje, dozivanje, smeh, radost slobodi. Prisećam se svojih sporih koraka, bauljanja, sa noge na nogu u toj razbuktaloj gomili. Vidim, gomila napreduje prema prostoru gde je kuhinja i gde su magacini, neki pronalaze prazne posude u kojima su ostaci jela. Rukama prelaze po unutrašnjosti posude, sakupljaju ostatke neke zalepljene ćorbe i to u stavljaju u usta. Viču: hrane, hrane... Otvaraju susedni magacin, vidim, neki već otvaraju i jedu iz konzervi.
Sutradan, mi „bauljari“, stajem na vagu pred američkim lekarom, 44 kg, visina 178 cm, odvode nas u privremenu bolnicu. Posle mesec dana, kamionom do Ljubljane, odatle otvorenim teretnim vagonom do Čortanovaca, razrušenog tunela, . pa peške na drugu stranu i najzad do Petrovaradina pa skelom preko Dunava do Novog Sada.

Pavle Katić

Pavle Katić 2017